I malo korijandera…

Koliko puta je neko vizuelno delo istinski prenelo njegovu atmosferu na vas? Imate li osećaj da možete da uskočite u određene fotografije, slike, pa i filmove? Koliko je zapravo lepo kada imaju tu moć da nas ponesu i za tren učine da postojimo i tamo. Za mene su to velika dela, makar se odnosilo na sadržaj sa Instagrama, razglednicu ili ilustraciju.

U vremenu beskonačnog i konstantnog konzumiranja raznih sadržaja smatram velikim i bitnim sve što nas donekle dotakne. Neke filmove sam odgledala samo zato što su „važni“, a mnogim umetničkim delima posvetila pažnju jer su monumentalni.

I to je isto okej, ne možemo se posvećivati samo stvarima koje nam se dopadaju, čak bi bilo dosadno. Ima lepote i u otkrivanju nečeg što ne volimo jer tada možemo da kažemo: E ovo mi je baš sranje! To nas isto čini merodavnim, imamo određeno iskustvo i ono nam je potpora. Iako ne treba to uvek izražavati, kad već svi imamo mišljenje o svemu, neke stvari se mogu i prećutati.

Ono o čemu sam počela i što me oduvek fascinira je ta mogućnost da nas nešto momentalno preseli u drugi univerzum, što učini da odlutamo. Mislim da smo zaboravili da maštarimo. Znate ono kad se vozite gradskim prevozom i umesto da razmišljate šta ćete sledeće uraditi, gledate kroz prozor i zamišljate kako ste na drugom mestu ili vam se događaju čudesne stvari. Ne moraju uopšte to biti realne želje, mogu to biti neki novi svetovi. Nekoliko puta sam na internetu naišla na ilustraciju Vitorija Đardina, a sigurno ste je i vi videli negde, i svaki put me je tako ponela.

vitorio giardino vacanze fatali

source: Pinterest.com

Sedim i gledam je i bukvalno mogu da osetim kako su joj bose noge, a pod je pomalo hladan.

Na Mediteranu ume da pirka, pa je ogrnula lanenu košulju preko golog tela, jer se upravo istuširala nakon kupanja u moru, a kupaći ostavila preko žice. Čuju se skakavci i cvrčci i poneka kapljica s česme. Osećam kako je koža pomalo zateže na potiljku, jutros nije ponela šešir na plažu.

Naočare na stolu su sigurno nečije, jer čita bez njih.

On mora da je u kuhinji dok im sprema pastu sa dagnjama i belim lukom i malo korijandera, jer ona tako najviše voli. On je to, naravno, nije ni pitao – jer zna. Njegova čaša nije na stolu jer ju je poneo u kuhinju, i ostavio na drvenom kredencu na kojem se nalazi porcelanska figura srne. Pod u kuhinji je kameni, a vrata su širom otvorena.

Čuje se prštanje maslinovog ulja i škripa ormarića dok traži limenu kutiju sa krupnom solju.

Ovde su samo leti, pa nije bilo potrebe za mnogo doterivanja. Zato u spavaćoj sobi imaju samo dušek i zavese, jer baš ta soba gleda na istočnu stranu, a sunce ume da bude uporno.

Nigde nema satova, ni televizora.

Kada sede na verandi, upale samo sveću. Jedino što mora je da bude vode u činiji za psa. Prećutno se dogovore oko toga ko ide do pijace po sveži bakalar i kozji sir, a usput je i komšija koji pravi domaće vino. Tada sa nekim od njih ide i pas. Ona nekad ustane ranije da zalije mandarine dok još nije upeklo, odreže suve grane i prekrati izdanke, pa se spusti do stene sa koje najviše voli da skoči u vodu. U vodu skače pravo na glavu i nikako drugačije. Al’ najgore je kad ne ponese šešir.

Tad joj potiljak najviše gori.


Nađa Molnar

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.