Može i śutra

Nesumnjivo su mi najlepše uspomene iz detinjstva vezane za letovanje na Jadranu. Uselili bismo se u kuću porodičnih prijatelja na deset, petnaest ili dvadeset dana. Kada kažem uselili, mislim na to doslovno, poneli bismo gomilu garderobe, ali i hrane, hemije za domaćinstvo, celu apoteku i drangulije.

Nekada smo išli i kombijem, pa bismo poveli i dve tetke, dva brata i sestru. Išli smo i starim stojadinom, koji nije mogao da izdrži vrućinu Podgorice i serpentine kanjona, pa bi prokuvavao, zbog čega smo palili grejanje. Ni ja nisam mogla da izdržim taj put, pa sam uglavnom povraćala i spavala. Zvuči kao pakao, znam, ali sve bi bilo u redu u trenutku kada ugledamo more. To izgleda kao ono aplaudiranje kada avion sleti, znaš da je sramotno, ali ti je oko srca toplo i srećan si da bi odatle i peške krenuo. Stigao si – to je bitno.

Ali ta kuća u kojoj bismo bili nije bila obična kuća. Nije to klasična vikendica ili ona sa običnom fasadom od maltera i crvenim crepom na krovu. To je bila prava primorska kuća obložena kamenom, sa šalukatrama i balkonom sa pogledom na more. Imala je svoje dvorištance u kojem je bio sto za ručavanje i, naravno, bugenvilije. Malo gore, ka magistrali, posađene su smokve i limeta. Još imam pod nogama osećaj sasušene trave zadnjeg dvorišta komšinice Božane. Kuća je bila na sprat, sa stepenicama obloženim zelenim tepisonom.

Gore se nalazila velika soba sa nameštajem koji je, kao i u svakoj kući u kojoj se ne boravi tokom cele godine, bio rasparen i donošen po potrebi. Komode i ormari sa visokim sjajem čuvali su onu vlažnu sagu, jer nije to bio prostor za izdavanje, tu su samo vlasnici i njihovi prijatelji letovali tokom sezone.

Kamena kuća sa šalukatrama…

Pri dolasku se prvo sve luftiralo širom otvorenih drvenih prozora i balkonskih vrata, a na moru…

I ustajao vazduh je drugačiji.

Bilo mi je zanimljivo da čitam stare novine, koje stoje tu ko zna od kad, gledam u crno-bele slike i preturam po noćnim ormarićima. Bili su to fragmenti života tih, tada već starih, ljudi, koji su svoja leta godinama provodili upravo ovde.

Podsećalo me na priče o tim nekim srećnijim vremenima o kojim su mi pričali, da je bilo skroz normalno da imaš i vikendicu na planini i kuću na moru. Nije se išlo preko agencije na grčka ostrva i u turske hotele, pa to isto letovanje plaćalo na rate tokom godine. Mogao si da imaš svoje parče zasoljene zemlje, svoje mesto pod jadranskim suncem. Nije to bio naročit luksuz, kao sada kada bi rekao da imaš jahtu u Monte Karlu.

može i sjutra svilene bube
Detalji iz kuće

Počela sam da maštam o svojoj kući koja, sve i da bude u ravnici, mora biti od kamena, sa drvenim šalukatrama. Ništa aluminijum, ništa PVC. Kamen i drvo. U kuhinji kameni pod od kojeg te drmne jeza ako staneš bos i iz nje miris špageta aglio e olio.

Ogromni dnevni boravak sa mekim trosedom i foteljom sa drvenim ručkama koja gleda na dupla balkonska vrata, čiji se pogled proteže na pučinu. U daljini obrisi ostrva Katič i sveta Neđelja. Povetarac koji njiše bele zavese. Na konzoli premazanoj visokim sjajem stoji milje na kom su figurice životinja, a na hrapavom zidu tapiserija sa motivima cveća.

Ne moraju kašike i viljuške biti iz istog kompleta, nije bitno. Sve dok se krstač hladi u frižideru, ne mora ni posteljina biti ispeglana. Treba živeti životom kojim te primorje podučava. Sve može polako. A može i śutra.

 

 

Specijalni gost autor: Nađa Molnar 

Fotografije: Nađa Molnar

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.