Čekajući Season Finale: The Handmaids Tale / Sluškinjina priča

May the Lord open!

Pre dve nedelje, sastala sam se sa grupom drugarica i dobar deo druženja smo provele pričajući o zdravlju bebe Andjele, kolonijama,  zelenim smutijima, i govorile fraze poput: Blessed be the fruit“ i „May the lord open„. Da nas je iko za susednim stolom slušao, pomislio bi da smo članice neke nove sekte.

 

 

Mislim da taj zaključak ne bi bio daleko od tačnog, jer nam se ova serija baš snažno uvukla pod kožu.

U iščekivanju finala druge sezone, kopala sam po internetu, i došla do nekoliko interesantnih detalja koje možda niste znali o seriji „Handsmaid’s Tale“. Neke će vas zabaviti, a neke će vas naterati da drmnete ljutu kao baka Riska u „Srećnim ljudima“ kad pronađu kokain kod Aranđela.

 

 

Iako me je prvenstveno interesovala moda, bilo je nemoguće zaobići događaje koji su Margaret Atvud naveli da napiše ovu snažnu feminističku distopiju*. Možda je još jedna bitna napomena da tekst ne sadrži spojlere, nego činjenice koje možete iskoristiti kao teme kada se nađete u društvu feministkinja, kostimografkinja ili studenata filozofskog. Isto tako za čitanje teksta vam je dovoljno da ste pogledali jednu epizodu, i zavirili u tmurni Giliad.

/*U literaturi, distopija predstavlja futurističku, izmišljenu realnost u kojoj se odvija društvena kontrola putem tehnologije, birokratije, moralnih normi i totalitarizma. Uglavnom predstavlja kritiku trenutnog društvenog sistema./  

 

 

Kako je Margaret Atvud pronašla inspiraciju za knjigu „Sluškinjina priča“?

Iako toliko relevantna u ovom momentu, knjiga po kojoj je urađena serija nije nastala u doba Trampa i crnih haljina na crvenom tepihu. Sluškinjina priča je napisana početkom osamedestih prošlog veka, nakon snažnog drugog talasa feminizma, pronalaska pilule za kontracepciju i hipi pokreta. U tom periodu za predsednika Amerike izabran je konzervativni Ronald Regan (kojeg porede sa Donaldom po mnogo čemu a ne samo po rimovanju imena). Na čelo Velike Britanije došla je čelična lejdi, Margaret Tačer. Iako je bila prva žena premijerka, važila je za izrazito konzervativnu. Sama književnica i njeni savremenici osamdesetih su strahovali od ekološke katastrofe usled korišćenja atomskog oružja, ali i od smanjenja stope nataliteta. Toliko slavljena jednakost polova i slobodna ljubav kao da je nad sobom nadvila oblak religijske osude i konzervativnih shvatanja. Izgleda da je malo toga danas drugačije.

 

Kao što sam navela, htela sam da pišem tekst samo o modi, ali sam nekako u dubinama interneta naletela na događaje koji su se zaista dešavali u skorijoj istoriji, od kojih ti se teme naježi. Priče iz Biblije nisam istraživala, iako sam negde pročitala da se i u Bibliji spominje korišćenje materica sluškinja u svrhu produžetka porodičnog imena.

Za početak, ideja o tome da siromašni slojevi društva daju svoju decu vladajućoj klasi potiče iz Argentine sedamdesetih godina prošlog veka. Vojna hunta, koja je tada vladala, je decu svojih političkih protivnika oduzimala i davala je vojnim i policijskim porodicama koje nisu imale decu. Kako su im roditelji ubijani kao politički protivnici, za otetom decom tragale su bake (poznate pod imenom Abuelas de Plaza de Mayo), koje su do danas uspele da identifikuju tek jednu petinu otete dece prilikom ovog užasnog čina.

Detaljan i uznemiravajući tekst o tome, možete pročitati u Njujorkeru. 

Baby Angela, The Handmaid’s Tale

Za autorku knjige je bio inspirativan i rumunski političar Čaušesku. On je bio preokupiran stopama rađanja toliko da je zabranio abortuse, kontracepciju i uveo porez za parove koji nemaju decu. Žene koje su uspele da rode više dece (preko 4) dobijale razne beneficije i a najuspešnije su slavljene kao majke heroji (one koje su rađale 10). U doba njegove vladavine otežan je proces razvoda braka, i porastao je broj žena koje su umrle u toku ilegalnih abortusa i značajno je skočio broj obolelih od side, kao i broj dece bez roditelja.

Čas istorije je gotov, ne mogu više, selimo se u svet mode i umetnosti.

 

 

Šta je pinovala na Pinterestu kostimografkinja ove serije?

Ane Crabtree, kostimografkinja odeće ove mračne i moćne serije, kao glavnu inspiraciju imala je odeću američkih puritanaca iz 1860-ih. U vreme velike nemaštine, među puritancima je protiv zakona bilo ukrašavati svoju odeću čipkom, zlatom, svilom i dugmadima, te su tadašnji ljubitelji lepog odevanja bili slati pred sudiju, i plaćali kazne za ulepšavanje svoje odeće. Otuda čiste forme, bez ikakvih detalja kako u odevanju puritanaca, tako i među kostimima u izmišljenom Giliadu.

Osim puritanaca, kao inspiraciju iz prošlosti Ane navodi i Grace Kelly, renesansne italijanske madone i britanske vojne uniforme iz Prvog svetskog rata. Interesantno je da je Ane na svoj mood board prikačila i modni izraz japanskog kreatora Yohji Yamamoto-a, kao i fotografije Jackie Nickerson urađene za dve kolekcije Yezzy Kanje Vesta.

Bukvalno je sve Under Kanye’s eye!

Interesantno je da je za boje kostima glavna inspiracija bio javorov list (simbol na Kanadskoj zastavi) i njegova zelena boja koja prelazi u crvenu u jesen. Za boju odeće Marti (služavki najnižeg reda) korišćena je boja isprane kuhinjske krpe.

Čudno kako Kanje nikad nije spomenuo kuhinjsku krpu kao inspiraciju za svoje revije.

Mood board:

Rezultat:

 

Uticaj serije na svetsku modnu scenu: Sluškinje Gilijada na pistama, i na protestima!

Od kad je Maria Grazia Chiuri na svojoj debitantskoj reviji za Dior iskoristila sloganWe should all be feminist i postavila ga na bele majice od 700 dolara,  upotreba ideje feminizma u modi je dobila cenu. Ova šokantna cena obične bele majice, koju inače možete kupiti na sajtovima poput Etsy-ja (za 30 dolara) ili je odštampati sami, opravdana je time što deo ide u dobrotvorne svrhe Rijanine fondacije (Clara Lionel Foundation).

Na stranu to, ova majica kao da je probudila iz dubokog sna razne kreatore, i ukazala im na to da ukoliko predstave svoj brend kao feministički, stiže gomila keša sa računa žena koje su dovoljno emancipovane da završe škole, i budu uspešne u svom poslu, ali neuspešne da odole propagandi i precenjenoj odeći. U ovu grupu i sebe ubrajam.

Na fotografijama ispod su modeli iz kolekcija Vere Vang, Valentina i Preen-a, a na sajtu Vogue možete ispratiti ko je još koristio ovu seriju kao modnu inspiraciju.

 

Nisu samo modne kuće bile inspirisane idejama kostimografkinje poznate serije i pričom fenomenalne Džun. Obične žene, aktivistkinje, počele su sve češće da oblače crvene plaštove i kombinuju ih sa crvenim kapama u protestima protiv zakona koji žele da odluku o tome da li će žena roditi ili ne prebace sa nje na državne organe.

Crveni plašt postao je na taj način globalni fenomen i jasan simbol borbe za prava žena. U tome se ogleda veličina ove serije. Ona je sada van ekrana, ona nas plaši i upozorava, kritikuje trenutno stanje i pravi od nas armiju jakih i sposobnih žena koje se međusobno podržavaju.

Praised be!

 

 

Autor: Angelina Popović

Fotografije: Instagram, Vogue.com

 

 

 

Advertisements

One thought on “Čekajući Season Finale: The Handmaids Tale / Sluškinjina priča

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.