Svilene bube

Pogled na grad

Čitajući neki blog opet sam se setila Pariza i uz leđa su mi se popeli žmarci, zagolicali tur i došli do vrha vrata, tu gde počinje kosa. U ovom tekstu devojka govori kako je sedela na bedemu na Monmartru ispred crkve Svetog srca, a ja se setim jedne oktobarske predvečerji kad smo Jelena i ja prvi put bile na ovom mestu. Imale smo vodiča, nekog našeg lika kog nam je namestila njena tetka da se ne pogubimo prva tri dana. Doveo nas je na Monmartr drugog dana. Poveo je i svog druga da mu pravi društvo jer nas valjda nisu zanimale priče o tome kako otići u Bugarsku dobiti lažne papire EU. Sedeli smo na stepeništu ispred crkve, nas četvoro, njih dvojica krišom su pušili hašiš, a nas dve bez stida ušmrkivale Pariz.

Sa tog mesta vidi se ceo grad, a tačno ispred crkve nalaze se široke stepenice kojima se silazi u nekakav park u kom su te večeri bile upaljene stotine sveća.

 

Taj oktobar 2011. bio je neverovatno topao, 10 dana bilo je oko 25 stepeni, ljudi su se kupali u fontani na Trokaderu, a nas dve se kuvale u čizmama. U potrazi za baletankama sve vreme, ali bez uspeha jer je svaki put bilo zanimljivije pojesti neko pecivo ili dati pare na penjanje na toranj, ulaz u Versaj i neku jako plastičnu haljinu boje breskve na magičnoj pijaci polovnih stvari.

 

Baš smo o svačemu pričale na tom putovanju ali bilo je i mnogo momenata kada smo ćutale. Jer tamo često nisu potrebne reči pošto grad priča. Ovo nije neko romantičarsko sagledavanje, jer znam koliko smrdi pored Sene, koliko turista dnevno prođe ispod Ajfela samo da bi videlo gomilu gvožđa i koliko mnogo droge se proda na onom malom trgu koji se nama učinio kao odlično mesto za predah. S druge strane znam i koliko umetničkih dela čuva taj grad. Ne mislim na sve one pokradene statue po muzejima, nego na svaki ćošak, prozor, zgradu, vrtove, pekare i izloge. Svaki bicikli naslonjen na zid, na koji savršeno padaju zraci sunca, na jednu crvenu ružu u vazi na terasi belog, metalnog Pompidua, na sitnu kišu kroz koju se vidi duga i na fenjere sa Konkorda koji noću izgleda kao impresionistička slika.

10276979_10203288075899612_5163770827329695850_n

 

Ovaj grad je ogroman, ali ne onako zastrašujuće da ne znaš gde se nalaziš, nego onako da imaš osećaj da ti je ceo svet na raspolaganju. Kada udahneš udahnuo si nebo. I mislim da taj osećaj nema veze sa prelepim građevinama, sa bogatstvom i veličinom, sa sadržajem koji grad pruža nego sa onim što u tom momentu nosiš u sebi, a to je opuštenost. To je ono specifično stanje u koje čovek ulazi kada krene na odmor i zna da stvarnost ostavlja kod kuće.

307164_2444185100942_1731145474_n

 

Ponekad mi se taj osećaj javi i u mom gradu, najčešće kada rano ujutro izađem iz autobusa na kej. Tada Dunav još ne smrdi i nema nikoga na ulici. Tu udahnem punim plućima i pogledam u terase na ćošku ispod mosta i pomislim kako bi bilo lepo živeti tu na vrhu iza tih braon šalukatri.

 

Tekst i fotografije Sanja Radić

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: