Bez prtljaga

on

Izašla je sama to veče. Nije bilo prvi put. Uživala je u samoći ponekad, ne onoj totalnoj, monah u pećini samoći, ali onoj parcijalnoj, kad ne moraš da se smešiš iz kurtoazije i praviš se da te interesuje šta rade kolege s posla. To veče je želela da bude neko drugi, neko ko nije ličnost na koju je već navikla, već neko novi koga tek treba da upozna. Obukla je crvenu haljinu koju je uzela za neke svatove u koje na kraju nije ni otišla, prebacila razdeljak na drugu stranu i ubacila pare u džepić mantila. No baggage veče.

 

Otišla je u lokal u kojem je bila jednom pre tri godine, ne na prvom ili poslednjem dejtu, već na običnoj sredi i espresu. Zapamtila je da su imali ona iritantna zvonca koju su čandrljala svaki put kada se vrata otvore i zatvore. Sada su bila iznad prozora. Pametnije.

Sela je za šank i prebacila mantil preko naslona barske stolice. Dok joj se šanker približavao promatrala je svoje opcije.

„Ćao. Tamno točeno jedno, veliko. Hvala.“

Nasmejala se. Ne treba menjati klasike.

Gledala mu je u ruke dok je manevrisao točilicom. Imao je one savšeno ravno odsečene nokte, kakve je baka pričala da je deda imao. Možda je i on svirao usnu harmoniku i planirao da bude učitelj. A možda se samo bolje snalazio sa grickalicom ili je, kao i ona, izgubio makazice.

„Izvoli, uživaj.“

Obuhvatila je čašu prstima obe ruke i počela da vuče linije po zamagljenom staklu. Počela je od vrha ka dnu, kako je volela da oseti i na svom telu. Negde posle 2-3 cm se trgnula, obuhvatila je celim dlanom i potegla jedan lagani gutljaj. Pustila je da joj štikle landaraju između poda i hladne prečke na barskoj stolici.

„Izvini, nisam mogao da ne primetim da sediš sama. Izvini ako smetam, čekaš nekoga?“

„Nije problem, ne čekam“, odgovorila je dok još pivo nije stiglo da joj sklizne niz grlo.

„Onda je mesto slobodno“, rekao je dok je izvlačio stolicu. „Poznajem te od nekud, ali ne znam gde. Nije ni bitno, upoznaćemo se polako.“

Znala ga je iz grada. Znala je kako se zove i kakve patike nosi. Primetio je da nosi jedan tirkiz oko vrata i da ima lep osmeh, iskren. Častio ju je pićem i podelili su činiju kikirikija, onog slanog čija ljuska ostane pod noktima. Hteo je da se vide opet, negde na kafi ili na kokicama uz reku.

„Možda nekog drugog dana, sada postaje kišovito.“

Ustala je sa stolice i pokupila mantil. Otišla je par mesta niže do pogleda koji je poznavala. Bilo joj je dovoljno reči za danas, a on je znao šta da radi u tišini.

 

.Jelena Kikić.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s