Svilene bube

Padaju zvezde

 

 

„Zviznuću te, gledaj gore!”

„Ali, nešto je protrčalo, možda je šakal.“

„A možda ti samo nisi normalna. Kakav šakal na plaži?! Gledaj gore! Evo, evo, evo! Evo je jedna!“

„Gde je?! Nisam videla!“

„Pa kad tražih hijene!“

„E, evo videla sam sad!“

„Jesi zamislila želju?“

„Mhmmm…“

„A štaaa?“

„Da te ujede šakal za guzicu! Šta te briga!?“

Naravno da nije zamislila to. Više je zamislila nešto neodređeno, nešto u fazonu da svaki dan padaju zvezde, da ptice se gnjezde za njuuu! Da joj ide Bjelo Dugme na svadbi par puta jer voli Bebeka kako dere sebi glasne žice dok peva „Rek’o sam joj da sam sit i princeza i svih drugih prevarenih žena pa i nje!“

Zamislila je planinu i padinu, zelenu do iznemoglosti i belu kuću na vrhu. Kuću sa dobrim grejanjem da može da hoda u čarapama i beloj majici na kojoj iz džepa viri ona mačka što pokazuje srednje prste i smeje se. Pa se u toj želji malo kotrljala niz padinu i brala cveće za venac oko glave i paprike za sušenje na kanapu.

Zamislila je da se vozi vozom kroz Nemačku, pored šarenih kuća iza kojih vire vrhovi planina i kroz Holandiju, pored polja lala i zastrašujuće velikih, trokrakih, belih vetrenjača protiv kojih ne mora da se bori jer samo stoje i mašu joj.

Zamislila je da onaj osećaj nikad ne nestane. Onaj koji traje godinama pa se izgubi, pa se opet pojavi iz nekog nepoznatog razloga.

A htela je i da onaj drugi, zastrašujući, nikada više ne dođe.

Htela je da živi na najvišim mestima u gradovima, na krovovima sa kojih se vidi sve pa kad joj je dosadno samo stane na prozor i nađe nešto za posmatranje i onda od toga namesti priču u svojoj glavi.

Poželela je veliki beli zid. Prazan zid. A pored njega još veći beli zid prepun fotografija, slika, knjiga i saksija sa cvećem.

Želela je i svoj soundtrack. Želela je da joj neko snimi soundtrack, onako baš u studiju, pa da joj nareže u sećanje i da ide kroz život tako sa tom muzikom u pozadini i pleše po trotoarima i sobama.

Zamislila je da ne mora da sluša tuđi iritantan smeh i tuđe glupe komentare. Nije želela da ima posla sa ljudima koji u tuđim očima vide samo svoj lik a ne vide i oči osobe koja stoji preko puta.

Zamolila je i za jednu zimu u Santpetersburgu, u beloj bundi i sa velikom belom šubarom, bordo ružem i muškarcem koji nosi teget kišobran sa ručkom od tamnog drveta.

Sa drugaricama u Parizu bi tako rado pila šampanjac na tepihu u stanu sa visokim plafonom i smejala se prosipajući piće po crnoj rolci.

Skontala je da je jedan život verovatno kratak period za sve te želje pa je pustila jednu suzu za sva ta mesta na kojima nikada neće stići da živi i nastavila da čeka da padne još koja zvezda.

Sutra će da isproba kako ide sa željama koje ispunjava ono belo što leti po vazduhu.

 

 

.Aleksandra Radić.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on October 14, 2015 by in Kada Bube sanjaju.., Pričice iz života and tagged , , , , , .

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: