Venera

We accept the love we think we deserve.

Već nedeljama se budila sam tom rečenicom u glavi, svaki put u neko gluvo doba noći kad ni lišće više ne šušti. Urezala joj se u sećanje od kada je krenula da gori po Tumblr-u toliko da je i film posle morala da pogleda. Film joj nije toliko uticao na život, ali je išla da bere bele rade posle njega.

Podigla se iz krevera i naslonila na zid. Bilo je toliko toplo da je sakupila kosu iznad glave pre nego što je naslonila leđa na hladan betonski zid. Osetila je talaz jeze kako se meša sa zrncima znoja koja su joj klizila niz vrat.

Sve je mirovalo, kao da svet odustao i odlučio da stane. Nije imao snage. Zavese su tupo visile sa prozora bez motivacije da se pokrenu nekim daškom toplog vetra. Ni sat se nije pomerao, doduše to je bila njena krivica, baterija je crkla pre mesec dana. Sedela je i gledala perce iz jastuka koje se umotalo u paučinu u uglu.

Volela je ljubav. Volela je da voli toliko da ima potrebu da se pretvori u gomilu balončića koje će vetar da raznese. Nije znala za manje, nije umela, a nije ni želela. Uvek je više volela sladoled posut onim šarenim mrvicama od čokolade nego onaj vodeni neke bledunjave boje.

Pokušala je da zapevuši neku pesmu koja joj se vrzmala po glavi ali nije znala reči. Deep inside nešto nešto nešto cry. Namrgodila se, nećemo zalaziti u te vode. Ustala je, popela se na prste i proteglila ruke do plafona. Čula je kičmu kako joj krckanjem broji godine.

Stajala je u mestu par minuta. Bilo je previse rano da započinje sledeći dan, a previše kasno da završava prethodni. Odlučila je samo da stoji na sredini sobe i njiše se uz neki ritam koji joj je išao u glavi i povremeno hvata odraz u ogledalu. Nije bilo loše. Krenula je lagano, okretala zglob po zglob dok se ritam nije ubrzao i kapljice znoja povećale. Stala je. Bila je ispred ogledala, lice joj je bilo crveno i usne nasmejane. Vode.

Izašla je iz sobe i otišla do kuhinje po čašu vode. Usput je ugasila TV koji je uvek ostavljao upaljen, njega je mrzelo da pritisne to crveno dugme pre nego što ode na spavanje, a ona ga je ostavljala sada upaljenog kao stvar navike.

Vratila se u sobu i navukla zavese. Kroz prozor je videla lišće kako se njiše na nekim naznakama vetrova koji dolaze. Uključila je ventilator, legla u krevet i pokrila se.

 

.Jelena Kikić.

 

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s