Svilene bube

Mandji Salad goes Belgium

Sedim u pekari “Hleb i kifle”, jedem kroasan sa čokoladom, srčem nes i zovem Smiljku da proveri još jednom da li su mi odblokirali zabranu na korišćenje zdravstvene knjižice. Kroasan je predivan, nes kiselkast iz nekog razloga, a vesti loše. Nema ništa od toga, četvoromesečna borba sa PIO fondom deluje kao da se nikad neće završiti. Moram još par meseci kampovati u redovima i svađati se sa šalterušama.

Dolazim nervozna u stan, i rolam peškire i majice da stanu u mali ranac, a u Belgiji smo sedam dana. Zita kaže da će tako više stati, a i prija mi to rolanje. Sutra u ovo vreme biću u avionu po prvi put u životu.

Od majke sam nabavila bensedine, ali sam shvatila da moj strah nije kao u Vere Matović i da nema potrebe za tim. Sanja mi je rekla da to ne koristim jer je osećaj predivan. Njoj su suze krenule kada je prvi put poletela. Meni nisu, ali kao da sam neke leptiriće osetila u stomaku. To su mi se samo svi organi zalepili za leđa.

– Nemanja, daj mi tvoj telefon da igram neke igrice, ne mogu da gledam u pirinčana polja dole.

– Nemam igrice, evo ti moj digitron, igraj se banke.

-Kako da se igram banke jesi lud ti? I zašto nosiš digitron u Belgiju?!

Samo me je pogledao onim njegovim ne pitaj glupa pitanja pogledom.

 

Brisel

Nataša mi je rekla da nabavimo Use-it mape koje pišu lokalci i drugi turisti i u kojima se nalaze najbolje preporuke šta videti u gradu za male pare, kako se ponašati i koje pivo naručiti. Odabrali smo da prvo vidimo grad sa visine. Stojimo na vrhu parkinga 58, jedemo neke čokoladne trufle koje je Nemanja nabavio, gnušam se ukusa čeri Koka Kole i gledam nestvarne prizore koje stvaraju oblaci. Kao u IDJ Videos ostvarenjima. Fale samo Relja i Nikolija da se polivaju Džekom. Vidimo atomijum kako se cakli na drugom kraju grada i beskrajno preklapanje modernih terasa, ali i par tornjeva u staklu koje zovemo “Beograd na vodi”.  Fali nam neki Yugo, Zoran Cvijanović u odelu Deda Mraza i možemo da snimimo rimejk filma “Munje”.

 

Glavna turistička atrakcija u Briselu je Maneken Pis, mala statua dečaka koji se drži za pišu. Turisti ga obožavaju, a turistička organizacija ga oblači po potrebi u odelca u zavisnosti od datuma i praznika koji se bliži. Mi smo bili u periodu kada je počela dvonedeljna parada ponosa, ali je maneken bio go kada smo ga obišli. Oduševljenje nam je bilo veličine njegove pišice. Minimalno. Veći je utisak na mene ostavila poseta pijaci koja je kao Najlon. Najlepša mešavina najnepotrebnijih stvari poput zlatnog ćupa, svetionika i maski afričkih plemena. Zita voli da fotografiše ljude na putovanju, pa joj je ovo bila neka vrsta raja za tu akciju. Svi ljudi ovog sveta kao da su bili tu. Od debelih crnkinja koje kuliraju na kožnoj sofi, preko rabina, do krhkih damica sa svojim kučićima koji njuškaju preparirane patkice izložene na crvenim čaršavima.

 

Proveli smo jedan dan u vožnji metroom. Plan je bio da obiđemo fabriku čokolade u kojoj se može jesti koliko ti duša ište. Ali mi nismo ljudi koji rade ono što bi trebalo… Obišli smo Parlament, napravili par „gadite mi se“ selfija pored zastave sa zvezdicama, pronašli zgradu koja izgleda kao da je zgrada Pinka, čekali malo ispred da Leontina i Romana počnu da pevaju neku novogodišnju pesmu… Ali ništa. Kupili smo neke najfinije čokolade satkane od snova malih vilenjaka u lokalnom Maksiju, pivo od tek ubrane višnje i gledali hipnotisano u labudove i patkice u jednom jezeru . Taj neverovatni mir prekidali su nam stalni džogeraši, i neki psiho par koji je stajao pored vode i kretao se u pravcu u kom su labudovi išli. Psiho lik iz tog para je pokušavao da uhvati labuda, a riba je otišla po neke gardiste sa mašinkama (16 god) koji su čuvari parka. Mi smo naravno mislili da je ovaj lik neki animal lover, i da ga je sada njegova draga izvalila, ili da su videli leš u vodi. Na kraju se ispostavilo da je labud obmotao sebi oko vrata neku plastiku, i smorili se što nismo deo nečeg većeg. Malo i zbog labuda. Ali labud je bio samo žrtva mode, a za njih nemam dovoljno sažaljenja.

 

 

Kažu kad odeš u Belgiju, treba da jedeš belgijske čokolade, da probaš wafl i da jedeš puževe sa pomfritom. E da, i da probaš piva, što više vrsta. Samo za ovo poslednje mogu da kažem da su u pravu. Dobro možda i za čokolade, ali moj fokus na ovom putovanju je bio na testiranju piva. Probale smo trapiste, bili su mi gorki, i onda smo odkrili kafić Chezz Moeder Lambic u kojem nam je predivni konobar svaki put objašnjavao na engleskom i preporučivao piva. Dobra stvar je što ih uopšte to ne mrzi, i što smo mi bili u fazonu svaki put naručujemo drugačije, dok ne probamo sve iz menija. Konobar je kod treće ture priznao da mu je malo teško da priča na engleskom jer je i on cugnuo, i zamolio nas da sedne sa nama. Mene je jedno od tih piva sa 11% alkohola već udarilo na širenje ljubavi prema majci Srbiji pa sam ga ubedila da se slika sa podignuta tri prsta. Klabing nastavljaju samo najjači, i to u crkvi koja je preuredjena u diskoteku. Sećam se samo da sam Francuze zvala družina prstena jer su bili mali kao Hobiti i  svi su slavili momačke večeri i vikali nam: Novaaak Džokoviiiik!

11205023_10153199527178548_7359742027786147902_n

 

Briž

Sutra dan smo opet rolali peškire, i hvatali voz do Briža. Da sam u Srbiji trebala da putujem negde tog dana, i da sam na karti videla da je prevoznik Bečejprevoz mislim da bih odustala od svog života u istom trenutku. Međutim putovanje po Belgiji ima neku neverovatnu lakoću. Mamurni i neispavani, uživali smo u vozu u kojem vlada apsolutna tišina, sve dok ne začujete zvuke iz Nemanjinih slušalica i pomislite „ima ovde naših“. Voz kreće u minut, i stiže u minut. Ide na svakih pola sata svuda, čist je i ima mesta za sve. Belgijanci čitaju novine ili spavaju. Kroz prozor se smenjuju slike iz reklame za Milka čokoladu. Prolazimo Gent i u Brižu smo. Pada slaba kiša, ali to je sad nebitno jer prolazimo pored reke u kojoj patkice radosno plivaju i spremni smo na još nestvarnosti i lepote.

Hostel u Brižu je kriminalan, jer je u potpunosti bez gostiju, soba nam ima čudan miris, a Mira ima utisak da bi bio odličan za snimanje nekog hipsterskog filma sa krimi radnjom. Svakako ćemo samo spavati tu. I čuvati sir na prozoru kako bi miris sobe bio još svežiji?!

U onoj mapi jasno piše da Belgijanci ručaju i večeraju ranije, ali nismo spremni da se prilagodimo i u neverici prolazimo pored restorana na kojima piše da ne rade od 14h do 17h. Srećom pronalazimo jedan slatki restoran u kojem je hrana predivna za razliku od svih ostalih mesta na kojima smo jeli npr. sendvič sa piletinom bez piletine, ili krispi nudle sa morskim plodovima od kojih i dan danas imam veliku traumu zbog količine ne postojanja ukusa. Devojka koja nam priprema hranu i sama žvaće non stop nešto iz izloga restorana. Rukom prebriše sto kad joj padne brašno sa peciva. Kosa joj je u opuštenoj punđi i čavrlja sa starijom koleginicom koja ovaj restoran vodi i verovatno je nekad tera da opere ruke. Naša Use-it mapa kaže da je ova devojka tipičan primer osobe iz Briža. Nonšalantna je. Radi kako joj se radi. Lepa je, i simpatična u toj svojoj raspalosti. Odgovara nam to jer smo i dalje mamurni i raspali od prošle noći.

 

Po izlasku iz restorana, oblaci se pomeraju i dolazi ono sunce. Kupa Briž u milion boja, i pojačava naše divljenje svim nijansama crvene cigle, plavih vrata i ističe konture puzavica. Po kanalima koji presecaju Briž plivaju latice trešnjinog cveta. Svaki park je sve lepši, a svaki kanal ima sve više labudova. Belgijanke sakupljaju perje labudova pa sakupljam i ja.

Najopsednutija sam bila vratima i cvećem u prozorima. Bilo je par saksija koje su me skroz izluđivale jer nisam znala na koji način ih zalivaju. Mali nervni slom svaki put kad ugledam novu savršenost. Od čokolade u svim živim oblicima i bojama. Zamislite čokolada u obliku šrafa. Ili svinje. Ili sise. Plave šalukatre i ljubičasto cveće na puzavici. I najzelenija zelena trava ikad, ili neki poseban hlorofil, ili je sunce u drugom odnosu sa prirodom u Belgiji. Tata kaže da je to zbog velikog broja kišnih dana a ja sam u fazonu to su oni farbali nekom njihovom hemijom baš kao što su oko 1. maja rasterali najavljivanu kišu. Sajentolozi, masoni i harp. Miris ušećerenog  vafla i zvuci neke hipsterske muzike koju samo Zita i Boris slušaju. Prodavnice knjiga i stripova koje su ujedno i kafići. Čokoladni brauni iz kojeg curi karamel krem a gore na vrhu mu iseckani bademi. Hladni zeleni čaj u tegli sa limunom i šarenom slamčicom. I vetrenjače pored reke kao u nekom spotu Gorilaz. Jebene vetrenjače koje nisu ograđene običnom žicom, jer zašto bi uradili nešto toliko jednostavno. Iskovali su belu ogradu, koja liči na čipkanu zavesu moje bake koju imamo u kuhinji.

 

Posle 18h  su ulice prazne. Noć pada tek oko pola 10 pa je nama bilo prilično teško da ukapiramo zašto nema nikog na ulicama kada je najlepši deo dana, tek tamo od 5 do 7. To je njihovo podne, sunce je tada najjače. Odlazimo u zabavni park, na točak tipa London Eye (odnosno Bruges eye, ali ovako me valjda bolje razumete na čemu smo bili), kad već nećemo iznajmljivati biciklove i motati pedale do mora. Cena iznajmljivanja bicikla po danu je 12 eura, a mi nismo kupili suvenire. Odlučujemo da odustanemo od ekskurzije do mora, jer smo izguglali slike i videli da nema nikakvih palmica, koktela i noćnih klubova koji se zovu Trocadero. Letimo iznad Briža i pobedjujemo ponovo moj strah od letenja. Mira mi pomaže jer je i njoj strašno dok se klacka skalamerija. Zita i Nemanja kao da se svaki dan vozaju iznad Briža.

Poslednji dan u Belgiji. Rolamo peškire i gaće, razmišljamo šta od stvari da ostavimo u Brižu jer ni jedan ranac neće da se zatvori. Krećemo na aerodrom kao pravi Srbi, četiri sata ranije – jer nikad ne znaš kad će voz na relaciji Beograd-Bar da iskoči iz šina ili kada će vozač GspNS da vikne: “ Izlazite iz vozila, eksplodiraće“ (da, i to se desilo). Sav prevoz stiže u minut tačno i imamo viška četiri sata.

Sedimo u pekari Paul na aerodromu (koja je inspiracija čoveku koji je otvorio Hleb i Kifle), smejemo se i plačemo. Najlepših sedam dana je za nama. Mama mi javlja da je stiglo pismo iz PIO fonda i da ću uskoro dobiti svoju zdravstvenu knjižicu. Kaže nedostajem joj. Jelena javlja da ona i David dolaze u Novi Bečej da me dočekaju sa tekilom. Još samo da čujem onaj aplauz pilotu pri uspešnom sletanju i sve će biti u redu.

 

 

.Angelina Popović.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: