Svilene bube

Sunce je odavno zašlo.

 

_

 

Išao je polako, korak pred korak. Jedan, dva, tri, četiri. Nije pamtila kada je ta šetnja započela, u sećanju joj je samo bio njegov ritam koji je pratila lagano. Kao da su plesali valcer, on je vodio, a ona ga je pratila polako u mraku.

Nije se sećala početka, bila je previše mlada da pokuša da zapamti to. Jedino što joj je ostalo od tada je bilo sećanje na prvih par koraka. Ležala je bez cilja na zemlji i ugledala ga. Mučno se uzdigla na svoje nožice debljine ružinog stabla i krenula za njim. Počela je da hoda i od tada nije stala, iako je nije zvao.

Nikada se nije okrenuo da je pogleda. Nikada joj nije rekao ni reči. Nije ni ona njemu, lice mu je davno zaboravila. Nije im trebala takva uteha. Videla mu je zglobove ruku koji izviruju iz džepova i revere mantila uprljanog od blata.  U njenom svetu nije bilo boja, a on je bio jedina žuta tačka.

Pratila ga je u tišini, iako je znala da ne treba. Znala je da treba da se okrene i ode sama, ali nije nikada, nije umela.

 

Išao je polako, uvek par koraka ispred nje. Znao je da je tu, da hoda u tišini iza njega. Sećao se dana kada se pojavila iza njega. Tada je stavio ruku u džep i odlučio da sačeka, ali prst je držao na obaraču, spreman.

Znao je da vreme prolazi i da ona raste iza njega. Da postaje predivna, pravi trofej koji bi stajao u vitrini kao porcelanska lutka. Da bi, čim bi se okrenuo, ruka automatski povukla okidač, tome je bila naučena. I ne bi promašio, po tome je bio poznat, lovac koji samo jednom zapuca.

Ali nije. U njegovom svetu nisu postojale putanje, niti razlozi za hodanjem, ali ona je došla i svojim korakom ga pogurala. Znao je da mora stati, tome ga je učio tata, ali nije, jer posle pucnja ostao bi da stoji sam.

_

Hodali su tako u tišini, danima, noćima. Oboje sa jednim velikim NE u glavi ali bez drugih opcija. Možda su postojale bolje stvari i livade pune cveća, ali oni za njih nisu znali. Imali su samo ravnicu i sivilo preoranih muljeva.

Jednom ju je čuo kako pada, taj dan kiša je padala. Ustala je odmah, naglo, nastavila da hoda i bolno dahtala. Tada su počeli da usporavaju, merio je ritam na osnovu njenih udaha. Znao je da bi trebalo da stane ali nije mogao protiv svog zanata, znala je i ona ali nije želela ostati sama u okeanu blata.

Hodali su tako u tišini, sa bolom, oboje svesni da će uskoro prestati da se okreću kazaljke njihovog zajedničkog sata.

Taj dana kada je pala nije se okrenuo. Stao je i čekao dok nije prestalo da se čuje tiho šuškanje njenog daha.

Uvek su govorili da jeleni umiru sami, ona nije, pogledala ga je poslednji put, kada već nije imala daha, okrenuo se i izvadio ruku iz džepa, čula je neki zvuk i izbrisao se taj sivi svet od blata.

large

.Jelena Kikić.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on November 11, 2013 by in Kada Bube sanjaju.., Pričice iz života and tagged , , , , .

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: