Zvala se…

Živela je na ostrvu, ostrvu u Jadranskom moru. Bliže Hrvatskoj, ali ne tako daleko ni od Italije. Svako jutro budila se u 7 i 25, kada bi čula detlića da kuca u bor kraj njenog prozora. Dobrim delom godine tamo je sijalo sunce. Kada nije bilo sunca nije se ni budila. Prespavala bi tako ponekad i po par dana i ustajala je samo da jede. Tim danima bi jela malo, tek poneku voćku ili čašu jogurta. Hranila se prvenstveno suncem. Ovim tmurnim danima šalokatori su bili zatvoreni i samo kada bi primetila da zraci sunca ostavljaju linije po zidu otvarala bi ih. Tada bi udahnula sveži vazduh, miris mora i borova i pustila da joj povetarac zaljulja tanku spavaćicu i naježi svaki milimetar bele kože.

Imala je CD plejer koji joj je brat kupio za 13. rođendan i na kom je do iznemoglosti, u toku svojih višečasovnih šetnji, slušala lagane zvuke bosa nove. Ponekad bi joj jedna te ista muzika i dosadila, ali kako je živela nekim polu usamljeničkim životom i do grada odlazila relativno retko nije imala izbora. Zato je uvek mogla da se prepusti zvucima ostrva i vode.

U grad je odlazila jednom nedeljno da se vidi sa prijateljima i snabde namirnicama. Vozila je mali skuter koji je ranije pripadao kurirskoj službi od koje ga je  otkupila za neke sitne pare, ali joj je ostao natpis fast food restorana. Izgledala je smešno. Nikada nije kupovala mnogo jer nije volela da gomila, izgledalo joj je kao da gomilanjem stvari sputava kretanje svojih misli. Jedan prijatelj joj je svaki put donosio novu muzičku kompilaciju, a ona njemu par strana nekih svojih škrabotina koje je on nazivao umetnošću.

Bila je ona neki sudar svetova, kultura i narodnosti i uvek su joj roditelji govorili da je baš zbog toga posebna. Kada je završila fakultet i otišla da živi u dedinoj vikendici malo ko ju je shvatio. Uglavnom su mislili da joj se otkačio koji živac u toku studija elektrotehnike. Govorili su kako nije ta nauka za žene i kako su eto znali da će nešto poći po zlu. Ali ona je bila potpuno mentalno zdrava, ali nije bila srećna. Verovatno je nisu shvatili jer su oni prestali sreći da daju značaj tokom borbe za život. Da ne bi došla u njihovu situaciju otišla je.

Jednog jutra, ne toliko sunčanog i toplog, ali opet dovoljno da bi izašla napolje, prišla je onoj rupi koju je detlić napravio na njenom boru. Drvo je ispustilo smolu po obodu te šupljine. Iako je znala da ne treba da dira jer se ptica neće vratiti bila je brzopleta i ponela ju je radoznalost. Sutra ujutro probudila se u 9 i prvi put za tih godinu dana, koliko je boravila u vikendici, je osetila nelagodu i nervozu. Imala je dogovor za susret sa drugaricom na koji je kasnila. Požurila je, navukla farmerice, belu majicu na pruge i istrčala napolje. Mrzela je taj dan i što će morati da silom dovuče nekog detlića da je budi i što nema baterije u telefonu i što je drugarica do sada verovatno već otišla. U toj panici nije primetila ispred sebe biciklistu koji je izleteo iz poprečne ulice. Iako ga je samo okrznula, tip je pao, videla je da mu ništa ne fali ali dan je bio dovoljno loš da bi pustila da je prati još lošija karma zbog odlaska sa mesta zločina. Vratila se da mu pomogne da se očisti od prašine. Tog momenta nije ni slutila da ništa više neće biti isto.

Nastaviće se… možda.

.Aleksandra Radić.

Advertisements

One Comment Add yours

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s