Svilene bube

Šta mi je donela moja mala bešika

Ne bih sebe nikada okarakterisala kao tipično žensko biće, barem ne u ovom 21. veku, možda bi se uklopila u neko kromanjonsko doba kada se češljevi nisu koristili i svi su trčali sa divljim konjima po poljanama, kada je dobra žena bila ona koja je mogla kamenom da razbije kokos i kopljem ulovi ribu. Doduše, verovatno bi tim kamenom razbila sebi palac, a kopljem pogodila nekog suseda u lovu, ali imala bih dobre namere.

Međutim, postoji ta jedna karakteristika koja nas odlikuje sve, ili barem većinu po mom saznanju. Ona je toliko nevoljena od strane muškog pola, a i od strane nas žena, ali smo je mi barem prihvatile. Znate ono, kad ne možes protiv toga prikloni mu se. Pa šta mi je sve donela moja mila bešika?

Sećam se našeg prvog porodičnog putovanja, tada smo kupili Golfa četvorku, neke ’95. recimo. Krenuli smo na vikend na Zlatiboru, bahaćenje do maksimuma za te godine. Moj otac, izuzetno popaljen na svoju novu mašinu u kojoj nije mogao da sedi ispravljeno zbog zapreminske mase svoje glave, i keva i ja, obe sa bešikama velišine kikirikija kada ga izvadiš iz ljuske. Sećam se da smo stajali na svakih 45 minuta po nekim jarcima i njivama dok nismo došli do Ovčarsko-Kablarske klisure. Morali smo i tamo stati naravno, i sećam se tog momenta tamo, kada smo se iskobeljale iz žbunja, tada sam prvi put pogledala ovu našu Srbiju. Koliko mi se samo ogromnom činila!

Onda je došla selidba. Mala Jelena sa Salajke prebačena je u potpuno novu sredinu Novog Naselja bez ikakvog tranzitnog perioda. Od koze u dvorištu stigla sam do lunch paketa koje smo nosili sa sobom u školicu. Eto i tamo me je bešika spasila. Sećam se jednog trenutka kada smo nas dve stajale u redu u kupatilu dok je ona treća navratila samo da izvadi zub koji se klimao. Možda nismo odmah tada počele da se družimo i možda nismo nastavile kao trojac, ali znam da ću od ove jedne uvek moći bubreg da tražim i da ona će uvek moći da računa na moj.

Sa početkom osnovne pojavili su se i prvi problemi. Podela vremena na 45 minuta za sedenje i čekanje i 5 minuta za trčanje do wc-a nikako nije odgovarala mom kikirikuju. Doduše niko ne može odbiti lepu molidbu sa par treptaja na kraju, tako da se zahvaljujem svojoj bešici i na tome što je uticala na moje razvijanje šarmantnosti. Da tada nisam savladala taj osmeh verovatno bi mi usne poprimile onaj stisnuti piski-mi-se oblik do kraja života. Mada… možda bih imala manje bora.

Kasnije, kada su počele da se obrazuju kul ekipice iz wc-a, kao da sam pala u hibernaciju. Ne sećam se da me je tada interesovalo kako nastaju bebe, duboko sam verovala da su me pronašli u kupusu jednog jutra u bašti, a wc mi je samo postao izgovor da izađem sa časa i kupim sebi jedan yummi-yum.

 

To be continued.

.Jelena Kikić.

One comment on “Šta mi je donela moja mala bešika

  1. robin
    October 4, 2013

    eto konacno da i jedan organ velicine kikirikija dobije svoje mesto u prici.🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on October 4, 2013 by in Pričice iz života and tagged , , , , , , .

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: