Svilene bube

Bilo je leto…

 

Ovo nije ljubavna priča, ovo je priča o dečacima i devojčicama koji su znali da se druže i budu tu jedni za druge.

Bilo je leto 2013. Imali smo između 22 i 28 godina i svi smo se tog leta zbližili i zavoleli. Svi smo voleli slične stvari, muziku, igranje, pivo, sedenje na travi, koncerte i priče o životu, prošlosti, budućnosti, ljubavi i gradovima. Voleli smo da se pravimo da nemamo obaveze, da još studiramo, da ne moramo da ustanemo rano na posao ili da nije problem to što nemamo posao.

Prvi put tog leta sam stekla muško društvo, drugare koje sam nasledila od njega, koji su isto tako, kao i on, bili veseli i pozitivni, pametni i talentovani. Bili su tu i neki stari drugari, oni koji uvek znaju da nasmeju i razvesele. Svi oni savršeno nesavršeni, sa greškama u biografiji, ali i sa uspesima i ciljevima. Svuda su me vodili, svašta smo videli, dočekali jutra i ispratili vikende. Igrali smo do zore kao nikada, leteli, plivali, vozili se kroz ravnicu sa vetrom u kosi i osmehom na licu. Doživeli smo leto ljubavi, prijateljske ljubavi, one najlepše.

Sve vreme tu su bile i njih dve, jedna sreća u dve mršave devojčice, dva čuda laka kao pero, a srca većih od svih svetskih čuda! Jedne drugima kupovale smo cveće, ono obično, što prodaju bakice kod Bazara. To cveće je najlepše, uredno uvezano drhtavom rukom, postavljeno na najvidljivije mesto u stanu, onako da se vidi da je drago. Te drugarice nikada ne pitaju zašto si tužna, samo sede pored i ćute kada je potrebno. Ne dajemo savete jedne drugima, jer saveti su previše subjektivni, mi saslušamo, bez prekidanja i onda klimnemo glavom, kažemo – „šutnuću te“, ili „znam…“ – i sve je jasno i rečeno.

Ovo nije priča o mojim prijateljima.

Oni su samo dobar primer.

Biti prijatelj znači oprostiti nepromišljene reči i postupke, tegliti veliku torbu uzaludno kroz grad i trpeti blam jer je ona neodgovorna i s glavom u oblacima ili zagrliti bez razloga. Biti prijatelj znači brinuti, ne propovedati ništa dok ne dođe momenat, samo posmatrati i ponekad reći „a jesi ok“, dati do znanja da si uvek tu kad zatreba. Kada si nekome prijatelj ne razmišljaš hoće li to prijateljstvo trajati, nego činiš da taj momenat dok postoji učiniš što lepšim.

Nisu svi prijatelji prijatelji za život, ali uvek ostaje to neko leto, jedna nedelja ili jedna cigareta kada je bilo najlepše i najteže.

Ima onih koji se retko pojavljuju ali je jednako lepo nakon 7, 27 i 57 godina poznanstva.

Ima onih koji odu pa se vrate.

Onih koji opstaju uprkos svemu.

A ima i onih koji zauvek odu, ali zauvek i ostanu najbolji prijatelji.

Posvećeno jednom prijateljstvu od 40 godina, koje je naprasno prekinuto ali i dalje traje.

large

.Aleksandra Radić.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on September 12, 2013 by in Pričice iz života and tagged , , , , , , , , .

Follow us on Twitter

Like us on Facebook

Love us on Instagram

There was an error retrieving images from Instagram. An attempt will be remade in a few minutes.

%d bloggers like this: