Bilo je leto…

 

Ovo nije ljubavna priča, ovo je priča o dečacima i devojčicama koji su znali da se druže i budu tu jedni za druge.

Bilo je leto 2013. Imali smo između 22 i 28 godina i svi smo se tog leta zbližili i zavoleli. Svi smo voleli slične stvari, muziku, igranje, pivo, sedenje na travi, koncerte i priče o životu, prošlosti, budućnosti, ljubavi i gradovima. Voleli smo da se pravimo da nemamo obaveze, da još studiramo, da ne moramo da ustanemo rano na posao ili da nije problem to što nemamo posao.

Prvi put tog leta sam stekla muško društvo, drugare koje sam nasledila od njega, koji su isto tako, kao i on, bili veseli i pozitivni, pametni i talentovani. Bili su tu i neki stari drugari, oni koji uvek znaju da nasmeju i razvesele. Svi oni savršeno nesavršeni, sa greškama u biografiji, ali i sa uspesima i ciljevima. Svuda su me vodili, svašta smo videli, dočekali jutra i ispratili vikende. Igrali smo do zore kao nikada, leteli, plivali, vozili se kroz ravnicu sa vetrom u kosi i osmehom na licu. Doživeli smo leto ljubavi, prijateljske ljubavi, one najlepše.

Sve vreme tu su bile i njih dve, jedna sreća u dve mršave devojčice, dva čuda laka kao pero, a srca većih od svih svetskih čuda! Jedne drugima kupovale smo cveće, ono obično, što prodaju bakice kod Bazara. To cveće je najlepše, uredno uvezano drhtavom rukom, postavljeno na najvidljivije mesto u stanu, onako da se vidi da je drago. Te drugarice nikada ne pitaju zašto si tužna, samo sede pored i ćute kada je potrebno. Ne dajemo savete jedne drugima, jer saveti su previše subjektivni, mi saslušamo, bez prekidanja i onda klimnemo glavom, kažemo – „šutnuću te“, ili „znam…“ – i sve je jasno i rečeno.

Ovo nije priča o mojim prijateljima.

Oni su samo dobar primer.

Biti prijatelj znači oprostiti nepromišljene reči i postupke, tegliti veliku torbu uzaludno kroz grad i trpeti blam jer je ona neodgovorna i s glavom u oblacima ili zagrliti bez razloga. Biti prijatelj znači brinuti, ne propovedati ništa dok ne dođe momenat, samo posmatrati i ponekad reći „a jesi ok“, dati do znanja da si uvek tu kad zatreba. Kada si nekome prijatelj ne razmišljaš hoće li to prijateljstvo trajati, nego činiš da taj momenat dok postoji učiniš što lepšim.

Nisu svi prijatelji prijatelji za život, ali uvek ostaje to neko leto, jedna nedelja ili jedna cigareta kada je bilo najlepše i najteže.

Ima onih koji se retko pojavljuju ali je jednako lepo nakon 7, 27 i 57 godina poznanstva.

Ima onih koji odu pa se vrate.

Onih koji opstaju uprkos svemu.

A ima i onih koji zauvek odu, ali zauvek i ostanu najbolji prijatelji.

Posvećeno jednom prijateljstvu od 40 godina, koje je naprasno prekinuto ali i dalje traje.

large

.Aleksandra Radić.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.